Увек иста прича сваког септембра....Зимница, школа,дрва. са свих страна вребају пружене руке, а ми само дајемо, дајемо....новац наравно, а шта би друго, када је ово месец са највише трошкова. Испада и најгори, ноћна мора већине у овој средини.

Руке трљају трговци, надничари, продавци и препродавци, а они су мањина.

И онда са неком платом од 35. 000 динара треба издржати сав тај притисак надолазеће зиме. Како, то само зна умешност овог народа да пресипа из шупљег у празно, да потроши у септембру много више пара него што заради за одокативно најмање три месеца. И да изгура сав притисак септебра: школарце, зимницу, дрва, зимску гардеробу. А са свих страна маме назови снижења, велика црвена слова више реалних цена производа за источно тржиште. И та намерно црвена слова (обично црвено означава опасност) вас гледају и смешкају се, а ви по новчаницима и џеповима, чековима, минусима и административним забранама пребирате оне последње црвене „вајфертовке“ да их се отачите, да се случајно не забораве. А вишње, шљиве са ценом убиле и оне који су се надали да ће барем нешто од лета добити. И дочекали нас скупља струја, поврће, воће, шећер....ко зна шта не. А плата иста.

Уметност је то, заиста, преживети овај месец уз све редовне трошкове прескупе струје и осталих дажбина на које нико није имун...

И тако сваке године све мање воли се септембар .

Знате, има то и добрих страна, комбинаторика нам одлично иде, килажа сигурно мања због смањених оброка на рачун оних зимских који долазе, умешност да од ништа направимо нешто такође и .... понеки рођендан, ето тако мој на пример....