Када се туђе воли више него своје....

Ево још једне приче са Фејсбука...чудо је та друштвена мрежа... Доводи нас често до савршених одговора на кључна питања, а да и нисмо свесни. Тако се примећује да немачки језик почиње да окупира српски. Говорим о томе да све чешће уз објаве мојих пријатеља (можда ме сада и блокирају) „читам“ коментаре на немачком.

Први пут ми је било симпатично, иако ништа нисам разумела, али слика ми је објаснила. Онда је та кап повукла другу, па трећу и сада тече као река...Објаве се нижу, мислимо на немачком, коментаришемо на немачком.... Још само да обучемо ношње, као на насловној... Лепо је када неко зна један, супер два страна језика. И то је стварно за похвалу. Али ова диплома има и другу конотацију, бојим се стравичну по нас.

Губимо се у том страном језику који је постао мода, потреба, излаз и бег. Човече, па ни наставници енглеског не кометраришу на енглеском, а Прокупчани ударили по немачком, па се само парла и упуста у полемику.

Знам да је многима она дража и да им је светло на крају тунела. И да беже јер желе боље. Знам да је све страшније живети овде. Ево крај лета долази, а ником се не мили септембар, који обично значи тежак удар на новчаник и повратак у сурову реалност. Са милион рачуна, дугова, без летњих посетилаца, јесен увек дође као отрежњење из кратке бајке у којој смо се башкарили . Чуј башкарили. То што нисмо послушали председника наше нам драге домовине, па уз неку позајмицу потопили ноге у морску воду, провели пар дана на базену, или некој планини сада ће да се врати као бумеранг (опет страна реч, али на српском!). И успели смо да преваримо варљиво лето 2018. али дочекаће нас варљива јесен и одлазак многих и још чешће коришћење немачког.

И тада постаће привилегија говорити српски!

А кости предака превртаће се у гробовима, а ми ћемо под изговором да је све пропало бежати и закључавати врата, надајући се да ће једног дана неко са више смисла да нам их отвори. ...Људи, нестајемо и ћутимо....