Од петка до петка

Дан ми је почео неформалним скупом са колегама из трећег доба. Локација- огласна табла у центру са умрлицама.Тек када се сви својим очима уверимо да нисмо „ на плахатама“, можемо да наставимо са редовним активностима. Приметили сте вероватно да је страх oно што нас недвосмислено и сурово одређује, и као јединке и као друштво.

Као што рече неумрли Владета Јеротић: „ Сви се људи нечега боје. Пренатални психолози пишу да се већ људски ембрион у мајчиној утроби грчи када прети нека спољна опасност, или када се мајка нечег јако уплаши. Страх нас не напушта до краја живота...страх осећају и биљке када им прети уништење...“

И заиста, кудгод да се (о)кренете, влада нека јако наелектрисана атмосфера терора, агресивности, натмурености. Бити намћор- баш је ин. А строгост је, давно рекоше, начин слабића да се покаже јаким.

А строгоћу су у прошлој недељи тренирали многи. Најпре, први међу нама, то јест први међу првима: на главном одбору своје странке, а пред вазда свугде присутним камерама ружичасте телевизије, громогласно запретио мангупима из сопствених редова који су се заборавили и опили замамном амброзијом власти. Лепо је чути, али `ајде баш да видимо коме ће фалити длака са главе. Или ће, опет, бити: сви сте смењиви, осим мене.

Пролазећи поред једне основне школе, зачуо сам како мали матуранти рокају на сав глас: „ Она, она, она ми је срце сломила, она, она, она ме је у црно завила!“ Ваљда сам правилно цитирао. Ко зна, можда им на пријемном из српског буде питање из које песме су ови стихови. Ако се односе на школу, овакву каква је последњих деценија у Србији, можда и треба БАШ ТО да певају.

Али су ти исти клинци, у Нишу и Берограду, изашавши на улице, нама маторима одржали лекцију на тему КАКО БИТИ СВЕСТАН СЕБЕ. Алал вера, ако умемо, много ћемо од вас научити.

Када смо код образовања, још један човек из врха државе је показао колико располаже умећем бахатости, џиберизма и и недодирљивости. Заћутао је када су пребијали студенте у Новом Саду, али је зато, уз традиционално „бре“, мртав ` ладан напустио емисију, одмах после незгодног питања у вези са друштвеним одељењем Прве београдске, остављајући и водитељку у студију Н 1 и њене колеге из Загреба и Мостара, да се чуде и да се смеју. А шта би друго, кад виде на делу онога ко ни на испиту за вишег свињарског трговца не би прошао? Међутим, тек скандал са проваљивањем теста из математике нам је показао да смо били наивни кад смо веровали да од Вербића нема горег министра за просвету.

Да, видели сте како је предложено да се српски језик уведе као предмет и на техничким факултетима. Добар предлог. Сећам се колико смо рецки ударали на провале наших драгих професора стручних предмета ( нажалост и неких „друштвенијих“ предмета, чак и језика) типа : „ Кад сам ја дошао у овој школи, много тога је хвалило“.

Мени никада није био проблем што људи не знају правилно да говоре, поштујем ексклузивну привилегију на недоследност, као и неговање локалног идиома ( па, не можемо сви лектори да будемо. Већа ми је мука што људи праве грешке у жељи да по сваку цену не испадну глупи у друштву и труде се да „говоре господски“, тако се тај синдром називао у моје време. Елем, када би говорили нормално и природно, много мање би омањивали: Идем у Прокупље ( па тако су сви твоји преци говорили, рођаче), а не Идем у Прокупљу, како само ти измишљаш да треба рећи.

Навикли сте, ваљда, да завршим са нечим готивним. Па, ево: бронзана медаља за храброст додељена Саши Вучковићу из Куршумлије и топао текст о свима нама драгом Ивану Глушцу, а на овом порталу.

Ваш сасвим просечан српски пензионер